BiH je na Olimpijskim igrama koje su u toku imala pet predstavnika, ali je nažalost, ponovo ostala bez medalje. Jedna od njih je bila džudskinja Aleksandra Samardžić koja je svoj nastup završila u osmini finala.
Ona se u razgovoru za MeridinSportBH dotakla brojnih tema. Pričala je o svom nastupu koji je završila porazom u 2. kolu, te uslovima u Parizu kao i o tome šta je potrebno da BiH osvoji toliko željenu medalju.
“Prvu borbu sam pobijedila protivnicu iz Danske i to sam bila zadovoljna. Druga borba je bila protiv jedne od favoritkinja turnira, Holanđanke. Mislim da sam i to jako dobro uradila. Tri minute sam kontrolisala borbu i zaista ni ja ni trener ni niko drugi meni ne može ništa zamjeriti. Znam da sam dala sve od sebe. Ta jedna mala greška, sitnica me koštala da izgubim meč. Sigurna sam da se to nije desilo da bi ishod bio drugačiji i da bih ostvarila bolji rezultat. Žao mi je zbog toga jer je to bila sjajna prilika i super sam se osjećala taj dan i bila sam spremna da napravim nešto veće. Ovo je motivacija za dalji radi i nadam se da ću se za četiri godine ponovo naći na ovom velikom turniru” – rekla je na početku razgovora Aleksandra Samardžić.
BiH je ponovo ostala bez medalje, a pored Aleksandre Samardžić nastupili su Lana Pudar, Larisa Cerić, Mesud Pezer i Jovan Lekić.
“Kad smo kretali rekla sam da ide mali broj, ali da smo svi dovoljno kvalitetni da napravimo neki veliki razultat. To je Larisa Cerić pokazala ulaskom među sedam najboljih i nije bila daleko od borbe za medalju. Da sam imala više sreće sigurno bih mogla da napravim nešto slično, Lana Pudar je tu bila sa 6. vremenom od svih koje su prijavljene. Imali smo razloga za optimizam i da se nadamo, ali s druge strane to su Olimpijske igre dolaze najspremniji i svi daju maksimum. Problem je što nas malo ide i veliki je pritisak i očekivanja” – jasna je džudiskinja koja je po prvi put nastupila na Igrama.
Ona je odgovorila i na pitanje šta mora da se desi da BiH napokon dođe do medalje.
“Put je dugačak. Treba da se krene od finansijske podrške i to ne samo za Igre ili par mjeseci pred takmičenje. Podrška je potrebna četiri godine. Moramo da imamo sistemsku podršku. Da sam imala podršku možda bih se izborila za bolju poziciju na listi i to može da donese uslovno rečeno laganiji žrijeb. Potrebno je više ulaganja bez toga nema ništa” – više nego jasna bila je ona.
Ono što je porazno u svemu tome istakla je da ona nema nikavu podršku.
“Finansijske podrške skoro da i nemam. Treniram u Sarajevu u džudo klubu Bosna i moja primanja se svode na klupsku stipendiju, dok naši treneri i menadžeri na sve moguće načine pokušavaju da pronađu novac da bi mi išli na putovanja i pripreme. Ove godine smo imali jako puno putovanja i na kraju se sve to isplatilo. Nas dvije smo uspjele ostvariti norme. Nismo imali nikakvu zvaničnu podršku, nikakav sistemski riješen način finasiranja” – kazala je ona.
Ipak i pored toga izborila se za plasman na Olimpijske igre, a tamo nije razočarala. Nakon svega po povratku u BiH istakla je da je puna pozitivnih impresija.
“Utisci su pomješani. Od najvećih mogućih impresija koje su bile na ceremoniji otvaranja, obilaska sela, druženju… do treme koja je bila nikad veća pred sami nastup u Parizu. Očekivala sam da i znala sam da su Igre nešto posebno i nešto puno veće, ali dok nisam osjetila na svojoj koži nisam mogla ni zamisliti. Bio je veliki pritisak, ali uglavnom su pozitivni utisci. Poslije takmičenja mi je bilo krivo i bila sam tužna dosta, ali sve u svemu predivno iskustvo. Svaki sportista živi za nastup na Olimpijskim igrama i ima se šta doživjeti” – rekla nam je Samardžićeva.
Ona ističe da u životu nije imala tako veliku tremu, ali naglašava da to nije razlog poraza….
“Mislim da nije to razlog poraza jer se ona nije vidjela na tetamiju. Ljudi koji me poznaju su mi rekli da se trema uopšte nije vidjela na mom licu ni na nastupu. Trema je bila toliko velika, nikad veća u karijeri. Slabo sam spavala (smijeh)” – izjavila je ona.
Za kraj je prokomentarisala uslove koje je imala u Parizu. Pričala je o hrani i smještaju i nije bila na strani onih sportista koji su se javno žalili.
“Možda su to neki sportisti iz sportova koji su mnogo više plaćeni pa su oni navikli na neke luksuze. Mi iz džuda smo mnogo skromniji i spavali smo u mnogo lošijim smještajima. Kreveti jesu kartonski, ali se nije osjetila nikakava razlika. Dušeci su normalni, soba je bila pristojna i prilagođena sportistima koji tu treba da borave. Što se tiče hrane, nije bilo toliko raznovrsno, ali je bilo sve što nam je potrebno. Bilo je salata, mesa, pica… dezerti. Vidjela sam i doživjela bolje, ali je bilo sasvim dovoljno za mene i moje kolege” – zaključila je Aleksandra Samardžić u razgovoru za MeridianSportBH.
