Vule Trivunović je u razgovoru za MeridianSportBH govorio o svojoj igračkoj i trenerskoj karijeri.
Vule Trivunović je doskorašnji trener Sloge Meridian koji je ranije sa klupe predvodio Borac, Kozaru, GOŠK, Etnikos i Rudar Prijedor. U bogatoj igračkoj karijeri, nastupao je za Borac, Obilić, Burghausen, Sarajevo, Himki, Krakoviju i Žetsiju, a penzionisao se u Bordo timu.
Registruj se bez čekanja za start jači nego ikada. 115 KM BONUSA DOBRODOŠLICE, bez skrivenih uslova, i spreman si za igru.
Na početku razgovora, 42-godišnji stručnjak se dotakao aktuelne situacije u vezi sa djecom koja počinju da se bave fudbalom.
“Najveći krivci za neuspjeh većine igrača i djece su roditelji i to je definitivno, koliko god njima to teško zvučalo. Sigurno da mogu da kažem da u 90% slučajeva ljudi sputavaju djecu, nikako da se oslobodimo činjenice da fudbal nije ono što je nekada bio. Smatram da roditelji trebaju shvatiti da posao trenera trebaju upravo prepustiti samim trenerima koji su se školovali za to.
Mi smo imali neku drugu potrebu da se bavimo sportom, nismo imali apsolutno ništa. Nama je jedina stvar bila fudbal da pobjegnemo sa ulice, oni danas imaju tu mogućnost i mene raduje što Premijer liga BiH kao i lige u regiji imaju bolje uslove, organizacione i finansijske nego što je to bilo kada smo mi igrali. Upravo zbog toga mi se čini da sve te mogućnosti koje oni danas imaju i koje im se pružaju ih samo u suštini sputavaju da cijene ono što imaju od fudbala i da uživjau više. Nekako mi izgledaju kao da su u nekom imaginarnom svijetu. Koliko dugo radim najviše pokušavam mentalno da dođem do njih šta je u suštini fudbal i šta im može pružiti u životu i šta bi značilo da više vremena provedu razmišaljajući o fudbalu, treningu.
Teže je doprijeti do igrača, mi kada smo trenirali imali smo roditelje, trenera, učitelja i to je sve. Sada imate sve, danas ste Vi, sutra sam ja i to kod njih ne probudi nikakvu emociju. Malo je onih koji mogu prepoznati vašu iskrenost i da ste vi trener da bi u suštini njima pomogli, da bi od njih napravili bolje igrače, čovjeka za život. Jako je teško doći do njih, vidite kod nekih ljudi u startu da njima džaba pričate jer oni imaju neko svoje viđenje” – počeo je Vule.
Naredna tema su bili fudbalski menadžeri i način na koji utiču na fudbalere i trenere.
“Ne treba sve ljude generalizovati, tako je i sa menadžerima. Ja sam kroz svoju karijeru imao priliku da upoznam izuzetno dobre ljude, prodorne s kojima sam i dalje u kontatku ali imamo i onu drugu stranu medalje, svako je dobio mogućnost da bude menadžer. Jako je mnogo ljudi, što bivših igrača, što ljudi koji nemaju veze sa sportom, nego eto, otvorila im se prilika da rade s nekim klubom. Oni imaju mnogo veći uticaj na igrače od trenera, kada ste trener i kada radite sa grupom ljudi od 25 članova i imate upravu kluba koja vam jasno postavi cilj i ne možete svaki dan da se stopostotno posvetite pojedincu, dok svaki igrač ima menadžera koji je tu s njima. Bez menadžera se ne može, samo je pitanje na kakvog ćete naići i koliko ćete sreće imati s njima, koliko će vas ubijediti u ispravnost svojih odluka.
Bilo je pokušaja uticaja menadžera na mene u smislu da određeni igrači moraju igrati, ali telefonskih i preko posrednika. Ja sam davno s tim raskrstio i mogu reći da mi je to otežalo trenersku karijeru. Jednostavno većini klubova ste nepoželjni za rad jer niste susretljivi i niste spremni za raznorazne kombinacije, niste spremni da ispoštujete tamo nekoga… Ja jesam kao čovjek spreman da saslušam svakoga, da vidim koji su prioriteti kluba, koji su nam ciljevi i da onda zajedno razvijamo strategiju i ciljeve kluba. Iskren da budem, ja sam se tako davno postavio da ne bih svom sinu dozvolio da igra ako to ne zaslužuje. Naravno da morate imati balans u radu, ne smijete izgubiti igrače i uvijek pokušavam doći do njih. Neću nikada dozvoliti sebi to makar nikad ne radio. Jedino što ti nikada ne mogu uzeti su dostojanstvo i znanje” – nastavio je Trivunović.
Naš sagovornik je potom objasnio zbog čega je postao trener, a osvrnuo se i na Borac i Sarajevo, dva kluba u kojima je kao igrač ostavio najdublji trag:
“Ja sam odlučio da budem trener, ne radi toga da bih ja bio trener nego da sve ono što mi je fudbal dao u životu prenio na druge, na te mlade ljude. Dokle god se budem bavio ovim poslom na prvom mjestu će mi biti uspjeh kluba, a na drugom su karijera i igrači, tek na trećem mjestu smo moj stručni štab i ja jer smatram da smo svi mi samo jedan običan servis. Negdje trajete tri mjeseca, negdje pet, godinu i po dana I nikada neću staviti svoj lični uspjeh ispred interesa kluba i igrača. Imam problem jer mali broj ljudi razmišlja kao ja i to vam je veliki problem u radu, nemate autonomiju, slobodu i što je najgore nemate vrijeme. Uvijek ste limitirani reuzultatima, a da bi se nešto napravilo vrijeme je itekako potrebno.
Borac i Sarajevo su definitivno najvažnija dva kluba u mojoj karijeri. Borac je bio odrastanje, socijalizacija, prihvatanje jednog većeg grada, odrastanja bez oca i Borac je moja druga kuća. Tu sam počeo svoje prve korake ozbiljnije. Ja sam imao priliku da tri puta igram seniorski fudbal u Borcu i da dva puta igram za Sarajevo gdje sam završio svoju karijeru. Borac mi je socijalizacija, a Sarajevo mi je ipak onaj jedan ozbijniji vid mog odrastanja fudbalskog. Nikad neću zaboraviti trenutke koje sam proveo u oba kluba. Ono što me posebno raduje jeste da sam igrao u ta oba kluba.To su dva kluba koja posebno žive u mom srcu, mojoj porodici i u mojoj kući. Kada sam završio karijeru dobio sam od Hordi zla moju sliku sa njihovim potpisom da se oni zahvale za ono što sam ja dao tom klubu”.
Trivunović je igračku karijeru završio u Sarajevu kada je imao samo 31 godinu.
“Više je razloga zbog koji sam rano završio svoju fudbalsku karijeru. Jedan od razloga je što sam postao otac i više nisam bio ispunjen jer mi je falila porodica. Druga stvar koja je bila presudna, imao sam 31 godinu i nisam mogao više da idem vani i nisam želio da zauzimam mjesto nekom drugom “Vuletu” mlađem i ko je na početku. Nisam više uživao u tome i onda sam sebi rekao da je bolje da se na vrijeme školujem, da budem mladi trener jer je i to bolje nego da budem stari igrač” – rekao je Vule, pa dodao o potencijalnim trenerskim angažmanima u Borcu i Sarajevu:
“Sarajevo i Borac su uvijek priča kada sam ja u pitanju, kad god Borac nema trenera ja se spominjem i sigurno da mi je drago što sam povezan sa ta dva kluba. Bio sam 2017. godine kada smo ušli u Premijer ligu BiH I razišli smo se tada jer nismo istim očima gledali fudbal, nismo mislili isto. Kada se prvi put pojavio Ismir Mirvić pričali smo otvoreno, bilo je nekih kandidata i oni su se odlučili za nekog drugog kolegu što je sasvim normalno”.
Kompletan razgovor možete pogledati na linku ispod.
